DE

PROFUNDIS

Vraćao se kući umoran i smožden. Drhtao je od studeni i pored tropske sparine.

Sada će se sigurno ozbiljno razboleti. Osećao je nemoć i bol u svakom vlaknu svoga tela. A to bi bilo vrlo nezgodno, baš tu, u tuđem gradu.

Brzo je išao ulicom. Kući. Čelo mu probi hladan znoj; neprijatna toplota gmizala mu je duž tela, a u ždrelu je osećao bol kao da ga je neko probadao usijanim iglama.

Strah mu je prodirao u krv i širio se po njoj. Poče trčati.

Naposletku se bacio na krevet u svojoj sobi.

Srce je divlje lupalo. Osećao je, čuo kako tutnje najtananije žilice, kako drhte i bubre sve snažnije se puneći krvlju. Činilo mu se da će svakog časa poprskati pod sumanutim pritiskom krvi.

Oprezno sede na krevet, lagano se opruži: još gore. Podmetnu jastuk pod leđa, leže, pripi slepoočnicu uz hladni zid i stade osluškivati ludilo groznice.

Sve se polagano u njemu stišalo. Krv se slila u srce. Zakašljao se slobodno, bez bola.

Čekao je: svakog trena napad će se ponoviti.

Ne! Srce je kucalo gotovo mirno. Samo ruke, ruke vrele i vlažne.

Samo ruke, ruke su gorele - tako vrele i vlažne...

Čudna stvar: svaki put kada se rastajao sa svojom ženom, redovno su se ponavljala istovetna bolesna stanja.

Oh! Sada treba da je sa njim; dovoljno bi bilo samo da njene ruke drži u svojima, i sve bi prošlo. Zaspao bi, sigurno bi odmah zaspao.

I opet u njemu sve poče da vri. Telo mu je drhtalo, nešto ga je stezalo u grlu, a ruke se grčevito stiskale.

Nezdrava čežnja za njenim rukama, bol želje da njeno telo privije uza se, da joj svoje lice položi na grudi: jasno je osećao njenu ruku kako mu se u laganim žmarcima razliva po telu. To osećanje bilo je tako čudesno snažno, tako jasno, kao da je čulo dodira postalo organ za sebe, obdaren samo njemu svojstvenim pamćenjem. Razlikovao je najtananije prelive osećaja koje je doživljavao pri stvarnom dodiru.

A čežnja je rasla, cvala i bujala poput divljeg cveća. Žudnja mu je grčila prste i trgala nerve. Sklupčao se kao da je hteo da se uvije u vlastito telo.

Srce je lepršalo kao preplašena ptica, a zebnja i strah sve su jače i pomamnije penušali. Osećao je kako krv prepunjava tkivo i kako ga kida.

Cvokoćući potraži šibiče, upali svetlo, iskoči iz kreveta i ostade dugo da stoji skamenjen.

Samo, za ime Boga, ne podleći toj muci! Misliti, misliti na nešto mirno i dobro, na nešto što bi mogao podmetnuti pod svoju sirotu glavu poput jastuka počinka!

Iznenada ugleda pismo na stolu.

Kako to da se celog dana ne seti da pogleda ima li pisma?

U njemu se događalo nešto neobično. Kao da je utonuo u dubok san. A sada se bojao da procepi koverat. Da nisu neke loše vesti? Ne! To sada ne bi mogao da podnese.

Naljutio se na sebe. Smešno je što ga je obična groznica tako oborila s nogu. He, he - ne moći savladati tu sićušnu groznicu! He, he, još uvek može savladati takvu glupu groznicu. I gore je stvari već preturio preko glave...

Gužvao je pismo u ruci.

Šetao je po sobi, zapalio cigaretu i zaboravio na sve.

Odjednom: stvarno pismo! Pismo!

Rastrže koverat, ali slova su mu igrala pred očima, dugo je posmatrao taj roj crnih slova, najzad skupi svu snagu volje i primora sebe da čita.

Dugo je čitao; slova behu tako čudnovato živa. Kao da je čuo njen glas, iako pretočen u nekakav novi oblik:

Najdraži moj, jedini moj, ti...

Već je cela nedelja prošla otkako si otputovao. Hoćeš li se duže zadržati?

Zanima me šta radiš po gradu ceo dan. Jesi li se već video sa majkom? Ali sa Agaj se često srećeš, zar ne? Mora da joj je jako teško da večno posreduje između tebe i majke. Ah, ja je toliko volim, volim je gotovo kao tebe i tako sam često razmišljala o njenoj ljubavi prema tebi. Njena ljubav je tako čudna. Ona te ne voli kao sestra. Nisam videla ništa slično između brata i sestre. Jeste li često zajedno?

A sutra nam je druga godišnjica braka. Zamisli: već dve godine. Mora biti da si zaboravio na sutrašnji dan? Ali dobiću sigurno već sutra pismo od tebe, dugačko, lepo pismo. A možda... možda? Bojim se da se nadam - ali možda ćeš sutra i sâm doći?

Ne, ne, bolje ostani. Imam utisak da se dobro zabavljaš i ta me misao čini srećnom. Tako si naporno radio sve vreme, moraš se odmoriti, preporoditi na novom vazduhu.

Ali kad bi došao! Ah, kako bih bila srećna. Tako te volim, ti, ti moj!...

Ali ti si zdrav, zar ne? Onda bolje ostani još nekoliko dana, najdraži moj. A znaš? Ponekad sam ljubomorna na Agaj, ponekad mi se čini da je voliš više nego mene. Ali to su gluposti, je li tako? Poljubi je hiljadu puta, reci joj da je mnogo volim i da je smatram svojom jedinom prijateljicom.

Ostaj zdravo, jedini moj - do viđenja.

Stade čitati pismo još jednom od početka.

"Ona te ne voli kao sestra".

Silna svetlost prostreli njegovu dušu.

Ugleda iznenada Agaj tik uza se. Crna svilena haljina pripijala se vrelim milovanjem uz njen vitki, nežni stas.

Hodao je po sobi u groznici i ispunjen strahom.

Nije ga napuštala. Neprestano ju je video kraj sebe, pred sobom. Obnaživao ju je pogledom, naslađivao se, opijao njenom lepotom i odjednom je požele sa strasnom, divljom sumanutošću. Njegova se čula počeše mutiti u žudnom žaru.

Ali Agaj je moja sestra! - kriknu u njemu strah i zaprepašćenje.

Začu namah njen glas. Shvatio je ono što sebi ne bi priznao koliko još pre nekoliko sati.

"Ona te ne voli kao sestra"...

Tih nekoliko reči upijalo mu se sve dublje u dušu. Kao da je iskrica pala na dno duše, zapalila u njoj vatru, a sada se razbesneo požar.

"Kada si poslednji put odlazio u inostranstvo, pomislila sam da ću poludeti."

Kada mu je to govorila, uopšte nije obratio na to pažnju, sada je tek razumeo značenje tih reči.

Otvori oči, šire, sve šire - ta strašna svetlost ga je zaslepljivala.

Ali to je ludilo groznice! Bože, Bože, šta da se radi? Mora biti na oprezu, mora paziti i biti na oprezu da se to ne ponovi... Rođena sestra... Pa to je bezumlje!

Suludo se smejao. Smejao se sve dok se nije uplašio vlastitog smeha.

Da, da... groznica se pojačava. Kako je onemoćao. Treba da legne, da se ispruži, da osluškuje sebe dok se srce ne smiri.

Svukao se i stavio šibice pored kreveta.

Uskoro će mi sigurno zatrebati - osmehnu se tiho.

Ugasio je lampu. Strahovita sparina. Jorgan se navalio na njegovo telo kao neki strašan teret: zbaci ga sa sebe.

A iznenada popusti napetost u mozgu; tonuo je u neopisivo spokojstvo.

Krhotine misli vukle su mu se po duši, neodlučne kao rite oblaka posle oluje. U očima mu je svetlucao nekakav plamičak kao fantomska svetlost nad zelenom močvarom. Posmatrao ju je i pratio kako skakuće u izlomljenim linijama, kako čas snažno leti uvis, čas pada iznenadno i teško poput zvezde padalice. Video je kako brzinom munje nadleće močvaru i zatim opisuje začarane krugove, brzo, sve brže, sve dok se napokon njegovi krugovi ne sliše u svetlucavi odsev koji je avetinjski obasjavao strahotne čari močvare. A zeleno, avetinjsko sunce je raslo, razlivalo se kao u ključaloj vodi, nezasitim jezicima grizlo pomrčinu i trgalo je u krvavo komađe. I naglo podskočiše plameni jezici uvis, poput gromoglasnih fanfara oluja, propinjali su se sve više - sa strašnom snagom sunuše sunca požara pravo u nebo i razbiše se o njegove svodove.

Video je kako još htedoše da probiju ustavu, ali se lagano slomiše, razliše po nebu i upletoše se u grabljivo klupko plamenih zmija.

A iz uzavrelog orkana svetlosti izbi mu naglo jezovita pesma:

Očajanje, kao nad hiljadama otvorenih grobova. Kao da se nebo razmaklo, a sin čovečiji sišao da sudi pravednima i zlima. Milioni ruku dizali su se u užasnom strahu agonije - ruke koje su preklinjale za milost. Čuo je zverinji urlik, gde kao more krvi koja se puši, poput gejzira šiklja u nebo; a iznad svega video je koščate prste kako se grče i napinju i u spazmima straha vapiju ka nebu:

"Ad te clamamus exules filii Haevae, ad te supiramus gementes et flentes in hac lacrimarum valle..."

I video je bezumne povorke hiljada ljudi, bičevanih mahnitom ekstazom uništenja, a nad njima nebo što riga zarazu i oganj. Video je kako se ta bedna stvorenja grče i skiče u paklenom ludilu postojanja; video je leđa izbrazdana, na komade isečena kaiševima i gvozdenim polugama, celo čovečanstvo je video kako gubi razum, besni s nadahnutim bezumljem u pozverenom oku.

Lagano su se udaljavale povorke prokletih; divlji, očajanjem opijeni krici gasili su se u hropcu predsmrtnih borbi, a sunce, crveno kao bakar, bacalo je promenljivu zelenu svetlost na lokve krvi.

"Ad te clamamus exules filii Haevae!" - začu iznenada nekakav zloguki smeh: njegovo telo lagano opletoše ženski udovi, sićušne ruke obujmiše mu vrat u bolan stisak, a par devojačkih grudi upi se svojim vrelim žarom u njegovo telo.

Gušio se. Njen dah ga je prljio, usta su joj se uz jecaj stopila s njegovima: njeno telo peklo je poput železa u belom usijanju.

I opet ču kako se približava povorka prokletih i bezumnih, kako se kovitla i vri kao umršeno klupko ruku, nogu, telesina koje su se ujedale, udarale se besnim pestima, kolenima, kidale se, a nisu se mogle razdvojiti. Pesma se pretvori u riku, pokolj zasoptanih zveri, očaj je tulio u paklenim fanfarama mahnitosti, a ruke su se kršile u strahotnom "Hallelujah!" uništenja.

Smejao se, vikao i sve snažnije privijao uza se njeno telo. Osećao je kako joj srce kuca uz njegove grudi, teško, gluvo, kao srce napuklog zvona; oseti istomdva srca, dva srca ulivahu krv u njegov mozak, dva su se srca trla među sobom, pozleđujući jedno drugo.

"Ad te supiramus gementes et flentes in hac lacrimarum valle..."

A sada poče očajanje, razjapi se ponor mržnje, žudnje za osvetom, ludila zločina; vide kako je čudovišna telesina čovečanstva pljuvala nebo, blatom kaljala svaku svetinju, a njene grudi raspinjaše krik, promukao od besa: Zločinče! Zbog čega nas kažnjavaš, zločinče?"

I s neopisivim nemirom baci se na nju - telo joj ključaše, zubima mu kidaše kožu na vratu, zarivaše mu prste u grudi. Ali bio je jači. Gvozdenim stiskom savlada njeno ludilo: divlji uragan bure slomi se u dugom, hroptavom jecaju.

Još ju je držao u snažnom zagrljaju. Ali već je klonulo njeno telo, nemoćno, obesnaženo. U rukama mu je treperilo njeno srce, poput plamena koji se gasi. Precvetaše poslednji drhtaji, a beskonačno tiha sreća razli se po njegovoj krvi.

Ali uto: tiho i lagano iskliznu iz njegovog zagrljaja, htede je zgrabiti, privući, priviti je uza se - uzalud. Iščezla je.

Agaj! vikao je - Agaj!

Tražio ju je - strašan, očajan - spotakao se, pao i došao sebi.

Strah je rasplitao spojeve i veze njegovog mozga.

Zar će zaista poludeti?

Poslednjom snagom izbaci iz mozga sve misli, očajno poče kopati po uspomenama koje mu prve navreše, ali satansko priviđenje groznice valjalo se poput penušavog talasa kroz njegovu dušu: osećao je tako razgovetno njen vreli dah, njena usijana usta, njene zažarene grudi...

To je Agaj! - Agaj avet - Agaj vampir!

Da, to je bila ona. Razdvojila se. Bila je istovremeno kod kuće i kraj njega.

Osećao je da će ga ubiti strah. Htede da zapali sveću. Ali ruke su mu drhtale i lelujale kao poslednji plamenovi iz panja koji dogoreva.

Najzad mu pođe za rukom.

Umiri se za trenutak.

I ponovo ga zahvati divlji paroksizam čežnje i žudnje za Agaj. I ponovo se htede baciti u bezdane i virove bolesnih orgija. Dovoljno je bilo samo da ugasi sveću i preživeo bi sve iz početka.

Ali strah okova njegovu želju. Ceo nabujali potok straha zastade u njegovom mozgu: to bi platio životom.

Uze nekakvu knjigu. Na prvoj strani njegov sopstveni portret.

Pogleda opet: u crte se useljavao život. Ali glas mu se odbijao od ušiju, kao tuđ, grmeo je u njegovom mozgu - osećao je da taj drugi izviruje iza stranica, da će svakog časa ispuzati, izrasti iz knjige, prostreliti ga očima, strašnim, sumanutim očima...

Cela knjiga kao da je oživljavala, pomerala se u njegovim rukama; odbaci je preneražen, ali ona se micala, gmizala po zemlji; taj drugi se lagano pomaljao iz nje: sada, sada će ga ugledati...

Skoči s kreveta, baci se celim telom na knjigu, uhvati je i iscepa na komadiće, ali oseti kako se knjiga pod njegovim telom širi, bubri, raste i lagano ga podiže.

To je ludilo! Ludilo! vikalo je nešto u njemu nekakvom strašnom, poslednjom snagom.

Pribra se.

Nemoć obujmi njegovo srce. Pade na krevet i u bezumnom očajanju stade ponavljati: to je ludilo, ludilo!

I opet ga trže sećanje na maločas doživljenu orgiju.

Nezdrava želja poče ga bičevati, telo se stade predavati, glava klonu, mozak je već tonuo u nemoć koja je upijala i poslednje ostatke snage, ali iznenada ustade sasvim mehanički, nevoljno i nesvesno, obuče se kao u snu i iziđe na ulicu.

Obazre se: doista je bio na ulici. Nije sasvim dobro shvatao kako je sišao, ali je bio srećan što se napokon izvukao iz og paklenog gnezda, gde je satana priređivao svoj sabat.

Sede na stepenice ispod nekakvog spomenika, osloni glavu na ruke i zapade u stanje grozničavog polusna.

Uto se prenu: neko je stajao tik pred njim.

Pogleda. U nesigurnoj, hladnoj svetlosti svitanja ugleda devojče - video je samo da je veoma bleda i da ima velike, širom otvorene oči.

Dugo su se gledali.

- Poći ću s tobom - prošaputa.

- Dođi! - ona žurno krete napred.

- Nemoj tako brzo, idi lagano. Pun sam bojazni i straha... Ali budeš li me držala za ruke, odmah ću zaspati... Drugačiji sam od ostalih muškaraca, dodade ubrzo.

Začuđeno ga je posmatrala.

Iznenada se zaustaviše.

- Pa ti si još dete - posmatrao ju je dugotrajnim pogledom... Mogao bih te uzeti u naručje i odneti kući. A hodaš tako lako da ne čujem zvuk tvojih koraka...

- Hajde, hajde, jer još smo daleko.

- Daleko? Ali ja još jedva mogu da hodam.

- Daj mi ruku. Tako...

Uto oseti novu snagu.

- I držaćeš moje ruke u svojima čvrsto, veoma čvrsto, čak i kad zaspiš? Hoćeš li?

- Hoću, hoću...

- Jesmo li daleko?

- Sada ćemo, sada...

Dugo su išli ćutke.

- Stigli smo! - šapnu ona.

- Stigli?

Popeše se uza stepenice.

- Hodi, hodi - poljubi ga. - Oboje smo tako strašno umorni... tako strašno umorni. Spavaću kraj tebe i držaću tvoje ruke.

Leže i uze je u naručje kao dete.

Ona mu obujmi vrat.

- Ovako ćeš me snažnije osećati - reče ozbiljno.

- Ko si ti? - upita je tiho.

Nije mu odgovorila.

On zaspa mrtvim snom.

Sedeli su na terasi kafane.

Bilo je već kasno popodne. Kuće su bacale teške, site senke. Krupno lišće na drveću beše posuto purpurnim mrljama. U daljini drvo sasvim požutelog lišća, a dok mu je pogled klizio naniže plamsala je čitava duga uznemirenih boja, čitavo bunilo boja, počev od bolesnog, gotovo crnog purpura, sve do bledožutog crvenila. Posmatrao je tu predsmrtnu agoniju prirode i pažljivo se trudio da razazna i najmanje nijanse u boji lišća.

- Onda, zašto ne progovaraš ni reč? Hoćemo li ovako sedeti celo popodne?

Agaj je bila veoma gnevna.

Pogledao ju je i čudno se osmehnuo.

- Zašto me tako gledaš? - upita ljutito.

Dugo su i prodorno posmatrali jedno drugo. Iznenada je pocrvenela i oborila pogled.

- Nikad me nisi tako gledao, tako čudno, tiho prošaputa.

Primače joj se.

- Istina je, Agaj, istina je, još te nikad nisam gledao. Ali ni ti za mene juče nisi bila ono što si mi danas. Nisam te do sada poznavao.

Ispoitivački ga je pogledala.

- Danas te gledam drugačije nego juče... - Ćutao je trenutak. - Zašto ćutim? Jer ne želim da ti kažem nešto strašno.

Zabacila je glavu i izazivački ga gledala.

- Ali ja tolike godine čekam to nešto što ti nazivaš strašnim. Celog svog života čekam i čeznem da mi to kažeš. Hajde, kaži mi napokon!

Zarivao je svoje oči u njene. Trudila se da izbegne njegov pogled.

- Govorim strahovito ozbiljno, Agaj. Možda još nikad nisam bio tako ozbiljan.

- Stvarno? A zašto i da ne budeš ozbiljan?

Zlobno se osmehnuo.

- He, he... radoznala si, želiš da izvučeš nešto iz mene... Ali zar doista ne znaš šta hoću da ti kažem? Ne osećaš to?

Ćutala je.

- Zar ne osećaš? - Iznenada zadrhta.

Tajac.

- Ama, pij! - kratko se nasmejala. - Zašto ne piješ? A? Sigurno te opet muči groznica? O, jadniče!

Ispio je čašicu nadušak. Sve jače je drhtao.

- Ta, hajde, reci mi napokon ono strašno. Zar ne vidiš da umirem od znatiželje?

- Treba li da kažem, treba li?

- Zašto da ćutiš - podrugljivo se smejala. - Ali pij, pij, žile su ti nabubrele na čelu kao da hoće da ti probiju kožu.

- Agaj, sećaš li se one strašne noći, onda...

Trgla se.

- Sećaš li se?

- Ne!

- O, o, vrlo dobro je se sećaš. Već dvanaest godina bez prestanka misliš o tome. Zašto lažeš? He... he... Bilo ti je dvanaest godina, trinaest, je li? Plašila si se te strašne oluje i došla si u postelju k meni, trebalo je da ti pričam priče...

Izveštačeno se nasmejala.

- I pričao sam ti ih cele noći. Mučio sam se da smišljam stalno nove...

Njeni su prsti u nervoznom nespokojstvu tumarali po mermernoj ploči stola.

- Kiša munja i gromova lila je s neba. A svaki put kada bi se nebo raspuklo, a soba se osvetljavala zelenim sjajem, preplašeno smo se krstili: A Reč postade Telo... He, he, ne sećaš se?

Vitez je jahao na crnom konju, a konj je imao zlatna kopita... Ponovo riče nebo i kida se u krvavom ognju: A Reč postade Telo... A vitez je stigao u začaranu planinu koju je čuvao strašni div... A Reč... Sećaš li se? To je trajalo cele noći. I odjednom: ta jeziva grmljavina, tutnjava, kada je grom udario u topolu tik kraj naše kuće! Bacila si mi se na grudi, privila si se uza me, preplašena... još osećam tvoje sićušne ruke kako me snažno grle, osećam tvoje užareno telo - onda si često imala groznicu. Stalno te je tresla.

Sagla je glavu. Nije mogao da joj vidi lice. Šešir ju je zaklanjao.

- Hajde, pij, pij! - reče joj s tajanstvenim osmehom. - U tvoje zdravlje, Agaj!

- He, he, piješ kao prava ispičutura. Ja sam te to naučio. Činila si sve da mi se umiliš. Oh, kako si me onda volela! A sada. Agaj - sada?

Dah mu zamre u grudima.

Ćutala je.

- A sada? - preklinjao je.

- Dakle, je li to cela ta strašna stvar kojom si mi pretio?

Izgovarala je to gotovo prezrivo.

On se naglas nasmeja.

- A, brzo si se savladala! Ispočetka si drhtala od uzbuđenja. Još vidim tvoje uznemirene ruke i crvene pečate na licu.

Jarosno ga je pogledala. Gledao ju je s ciničnim osmehom.

- O ne, najdraža. To još nije sve... Oh, kako ti to sve pažljivo slušaš... Probudio sam se pred jutro... Nisam mogao da spavam... Nežno sam se oslobodio tvoga zagrljaja... Zaspala si na mojim prsima ruku obavijenih oko moga vrata... Ustao sam i počeo da se oblačim. A onda te iznenada ugledah. Sasvim nenadano. Nikada te pre toga nisam video... Svakako razumeš na šta mislim... Bilo je veoma sparno, jorgan je skliznuo na zemlju i ležala si sasvim otkrivena.

Promuklo se smejao.

- Jesi li tada spavala? Reci, jesi li čekala taj trenutak kada ću te naglo opaziti? - šaputao joj je na uvo.

Pogleda ga. Lice joj se trzalo. Oči kao preplavljene nekakvom plamenom jarom. Lagano i grabežljivo upi se očima u njega. Osećao je kako mu se vatra ulivala u krv.

- Čuješ li šta govorim? šaputao je drhteći. Čuješ li? Jorgan je spao i ležala si sasvim otkrivena. I siguran sam da nisi spavala, da cele noći nisi ni oka sklopila. Siguran sam da mi se krvotokom razmileo požudan pogled, rođen ispod tvojih dugih trepavica. Onda? Nisi besna?

Još dublje je pognula glavu.

Savladao se.

- Posmatrao sam te s nekakvim strahom i čuđenjem. Nisam mogao da odvojim oči od tvoga tela. Srce mi je tako tuklo da sam počeo da se zanosim.

- A posle? - prošaputa ona.

- Posle, posle... glas mu je drhtao i lomio se... posle sam priskočio k tebi i počeo da te ljubim...

- Moja usta? Jedva da je bila kadra da izgovori ove reči...

- Ne... Celo tvoje telo... Ti znaš, sećaš se, oh, sećaš se; nisi spavala onda... A tvoje telo prožeše drhtaji kao uzavreli talasi.

Sada ga je pogledala dugo, s odugovlačenjem... Lice kao da joj je bilo nadahnuto bolom, a oči rasplamsale od jezive, beskonačne muke.

- Govori! Govori dalje! - šaputala je užurbano.

- Potom sam te zaboravio. Nisam te video gotovo dvanaest godina. Oženio sam se... I zaboravio sam da si mi nešto više nego sestra... A stvarno! Prošle godine, kad sam te sreo prvi put... Sedeli smo zajedno kao danas, samo što smo više pili... Iznenada si postala čudnovato zlurada, neprestano si me ubadala, a onda si se odjednom bacila na mene i ugrizla me za usta do krvi. Najedared mi je postalo tako vruće...

- Ugrizla? - podrugljivo se nasmejala.

- A posle, kad si mi donela kafu u krevet...

Trgla se.

- Jesi li poludeo ili šta ti je?! Valjda ne pokušavaš sebe da uveriš da ja u tebi volim muškarca?

Tiho se nasmejao.

- Upravo si se izbrbljala. Nikad me nisi volela kao sestra. Uvek si me želela baš onako kako ja sad želim tebe... A sećaš li se? Bio je tvoj imendan, mama je pozvala svu decu iz okoline. Igrali smo se žmurke. Uvek si se trudila da se zajedno sa mnom kriješ po najmračnijim uglovima. A privijala si se uza me, privijala se tako vatreno, kao što se samo žena može privijati uz voljenog muškarca. Ta pogledaj me, dozvoli da i ja tebe pogledam u oči... Sećaš li se kako smo se pripijali jedno uz drugo, oh, sa slašću koju deca obično ne poznaju... Ti si probudila u meni muškarca.

Najednom umuče. Činilo mu se da je već dosta, suviše rekao.

Zasmejala se dugim, zlobnim smehom.

- Verovatno hoćeš da napišeš novi roman? Nekakvu jezivu stvar o rodoskrvnoj ljubavi između brata i sestre. Ha, ha, ha... Kako si ti smešan. Time hoćeš da me prevariš?

- Ne želim da te varam. Zar mi ne veruješ? Ne? Slušaj, Agaj - zar ne čuješ u mome glasu onu tugu i ozbiljnost? Zašto se ne braniš? Zašto mi ne priznaš da me voliš? Zar mi nisi koliko juče rekla da umalo nisi poludela kad sam poslednji put odlazio u inostranstvo?...

- Volim te kao što se voli brat - ništa više...

- Ha, ha, ha... Znači tako se voli brat! - Zašto si tako prebledela - zašto sva drhtiš i zašto su ti ruke tako uznemirene? A piješ toliko da zaglušiš u sebi ono što ti govorim. Nemoj me tako mučiti!

Bio je vrlo tužan i umoran.

- Nemoj me mučiti. Tako sam beskrajno srećan što me voliš...

- Volim te! probi iz njega - volim, volim, volim... glas mu zamre kao val koji se lomi kraj žala.

Nastade dug tajac. Čudnovato dug.

- Jesi li konačno razumela? - upita tiho.

Ona ne odgovori.

- Juče se ta strašna tajna istrgla iz moje duše... Bila si noćas kraj mene... Prestala si da budeš moja sestra...

Gledala ga je zapanjeno. Bol joj se trzao oko usta. Grčevito se pograbiše očima; one im se neraskidivo vezaše.

- To je strašno! - šaputala je. Nezdravi strah na njenom licu odisao je groznicom.

- Da, to je strašno - ponavljao je polusvesno.

I opet dugi tajac.

Ona naglo ustade.

- Idi kući! Idi, idi!

Bio je začuđen. Još nikad nije čuo njen glas kako preklinje.

- Ne, Agaj! Ne mogu se odvojiti od tebe.

- Ali šta hoćeš od mene? - viknu ona sa suzdržavanim besom.

- Ništa, ništa - šta bih ja mogao hteti od tebe...

Osmehnu se bezumno.

- Juče je još postojalo nešto što me je plašilo... rodoskrvna ljubav ili kako se već zove - he, he... Bio sam očajan kad sam se uverio da je žena za kojom sam ludeo bila moja vlastita sestra... Danas sam izgubio sestru... Danas vidim samo Agaj pred sobom, nekakvu tuđu ženu, koju volim više od svega, možda zato što je krv krvi moje, telo moga tela.

Prekide.

- Agaj, bojiš li se te ljubavi?

- Ne bojim se uopšte - prezrivo se zasmejala.

- Ali? Ali? - Posmatrao ju je u takvom strahu kao da se rešavala sva njegova dalja sudbina.

Obuhvatila ga je hladnim pogledom. Kočilo se nešto i ledilo u njegovoj duši.

- Ali? Pitaš: ali? Nema nikakvog ali, jer ne postojiš za mene kao muškarac. Ti si samo moj brat.

- Lažeš! Lažeš! Zašto me mučiš svojom laži? Ta nemoj uništavati ono što je u meni najsvetije, ono od čega živim i što čini jedini sadržaj moje duše.

- Zaboravio si na svoju ženu. Izjeda te groznica. Vrele su ti ruke, a jara od tvojih očiju razliva se po mojim žilama kao otrov ludila... Ne želim više da te vidim - upropašćuješ mi dušu - idi, idi!...

Uto se osvesti i ustade.

- Kako je to strašno, bezgranično smešno! Imaš najlepšu, najbolju ženu kakva se može zamisliti i - gušila se - i to ti nije dovoljno: želiš drugu i to još vlastitu sestru...

- He, he... želiš me isto koliko i ja tebe... samo bojiš se, bojiš. Nemaš hrabrosti da priznaš. Ali kad sam ti juče rekao da ću možda danas otputovati - zar misliš da nisam video tvoju muku i tvoj napor volje da mi ne pokažeš koliko se mučiš? Poštujem svoju ženu, ali tebe volim. Shvati napokon da te volim. Od detinjstva si čeznula za tom jednom reči: volim! Drhtala si od želje da je izgovorim.

Htela si da me primoraš da je izgovorim, a sada, sada kada sam je s tolikom mukom istrgao iz duše, hoćeš da me odbiješ? Možda ne veruješ da govorim ozbiljno, jer sam ti sve rekao tako naglo i nenadano, ali kunem ti se da još nikad nisam govorio tako strašno ozbiljno.

Sada živim samo za to osećanje; moj mozak s nekakvim neukrotivim uživanjem roni u ona vremena kad još nisi umela da sakriješ tu želju. Otvorilo se nešto u mojoj duši; pred očima su mi sada sasvim ogoljene one inače skrivene i zaboravljene stvari. Prisećam se svake reči kojima si mi pre dvanaest godina tepala, svaki pokret, svaki pogled, svaki dodir... sve ono što je koliko još juče bilo zasvagda u mome mozgu pogrebeno... zasvagda! - Tako mi se još juče činilo.

Povede se, izgubi misao,... zamisli se na trenutak.

- Oh, ne, ne... ne volim te od juče. Uvek, uvek sam te voleo. To je samo čudan sticaj okolnosti što sam tek juče postao svestan toga. Uvek sam čeznuo za tobom. Bio sam srećan sa svojom ženom, a neprestano sam čeznuo za tobom.

Duša mu se ispuni mukom, nešto ga poče gušiti u grkljanu, hladni trnci prostrujaše mu kroz telo; drhtao je kao u vrućici.

- Klanjao sam se tvojoj ljubavi, voleo je do ludila. Cepteo sam i tresao se očekujući pismo od tebe. A kad sam ga najzad dobio, čitao sam ga i čitao, neumorno. Čitao sam sve što mi nisi htela napisati ili nisi mogla, ali što je u svakoj reči vrelom krvlju kucalo - nedeljama sam nosio tvoja pisam uza se, milovao ih rukama, ljubio, privijao, i to dok još nisam ni slutio da ćeš postati za mene ono što si mi danas.

Oh! Volim svaku tvoju reč, volim tvoju dušu koja je patnju i bol tako zavolela - koja ne poznaje onu patnju koja bi je mogla ispuniti - volim tvoje slađano, tamnoputo lice s tim bezdanim očima, volim svilu koja ti se tako mazno pripija uz telo, volim oblike tvoga tela, osećam kako me obavijaju, kako se tvoje male grudi s vrelim žarom zarivaju u moje telo...

Gušio se i mucao. Sve je ludovalo u njemu, mozak mu je preplavio strahovit val krvi. A potom je opet, van sebe, nepovezano govorio i govorio; reči su izvirale iz njega mimo volje i svesti, bolesne, zažarene reči, kao da ih vulkan bljuje.

Ona grčevito zgrabi njegovu ruku, zari prste u šaku, stade štipati, grebati kožu sa nje, pa zatim opet poče hvatati, gladiti i milovati nadlanicu: bilo je bola i krika i straha u toj sumanutoj, užarenoj ruci.

Obuze je namah strahovit nemir. Ništa više nije čula, bilo joj je crno pred očima. Stade kršiti ruke da joj zapucketaše u zglobovima, toliko stište pesnice da joj se nokti podliše krvlju i opet ispravi prste grčevitim pokretom.

- O Bože! - zaječa.

Namah se odmače.

- Ne reci više ni reč! - uzviknu - Ni jednu jedinu reč! Jer otići ću! Iz ovih ću stopa otići. Neću više ništa da čujem.

On klonu.

- Ne boj se, ne... Ništa više neću reći. Čak i kad bih hteo, ne mogu.

Muk, dugotrajan muk, koji je lagano presecao nerv za nervom.

- Hajdemo! - reče ona tvrdo i ustade od stola.

- Kuda?

- Zar ti nije svejedno kuda ćemo poći, ako sa mnom ideš? - Ironično se nasmeja. - Ta ti želiš da budeš sa mnom...

- I to samo s tobom! S tobom, jednom jedinom! Osećam gađenje prema ljudima. Bolesno, nesavladivo gađenje. Žmarci me podilaze kad pomislim da treba da se sretnem s ljudima...

- Hajdemo! - naredi ona tvrdim, suvim glasom.

On je zaprepašćeno pogleda. Ostade za trenutak da sedi, posmatraše je bez prestanka istim začuđenim pogledom, zatim ustade i krenu.

- Još mi niko nikad nije naređivao - govorio je tiho usput. - Dosad još nijedan čovek. Do ovog trena nisam znao šta to znači biti poslušan, sve dok nisi odjednom rekla: hajdemo! Slušam te...

Zlurado se zacereka.

- I još hoćeš da me lažeš kako me voliš samo kao sestra? Ti u meni voliš samo muškarca! Samo si čekala da ti kažem da te volim, pa si se do temelja promenila. He, he... sad znaš da mi možeš naređivati. Ranije se ne bi usudila to da činiš. Otkud najedared taj instinkt koji ima samo žena kada voli? Otkud sluh tako osetljiv na tu reč: volim te i na prava koja samo zaljubljena žena može pridržavati za sebe?... Zašto lažeš? Čezneš za mnom i želiš me kao i ja tebe, ti... ti...

Zastade i pogleda ga hladno i odlučno.

- Kunem ti se svime na svetu, nastaviš li, otići ću.

Nasmejao se na sav glas.

- Probaj, de, probaj! Idi, idi kud hoćeš... he, he... ne možeš? Ne možeš da se odvojiš od mene? Oh, kako si lepa! Kako se tvoje lice trza i plamti!... He, he, he... gde sam ja to izgubio svoju sestru?

Provuče ruku pod njenu i grozničavo i bojažljivo privi je na grudi.

- Pa ipak, samo Bog zna, možda bi mi se i otrgla. Nisam siguran. Ti hoćeš da se mučiš. Tvoja duša žudi za novim i novim patnjama. Ti si jedna od onih koje samo u paklu mogu naći sreću. Ah, kako me ti mučiš! - Sa zadovoljstvom bi naredila da me bace na muke, da me rastegnu, ne bi li zadovoljila svoje srce prizorom mojih patnji. He, he... je m'y connais: to je najuzvišenija naslada, ali moji su nervi preslabi za to.

Smejao se tiho i neprisebno...

Našli su se u nekakvom društvu. Najednom: očigledno je izgubio pamćenje za duže vreme. Nije mogao da shvati kako se tu našao.

Otrezni se.

Vrlo je otresito razgovarao s nekim čovekom sa somotskim prslukom i brilijantskom iglom u košulji. Za večerom je sedeo pored mlade devojke koja se bez prestanka smejala.

Munja sevnu u njegovoj duši: oči Agaj!

Čitao je iz nje kao da je vidovit. Video je u njenim očima čežnju poput bola koji se, pritajen, sprema za strahovitu erupciju: sva njena duša zgusnula se u tom dugom, bolnom pogledu.

Sve oko njega istopilo se u crne krugove - čuo je zveket noževa, smeh, razgovor, struganje kao kad se odmiču stolice - i ustao.

I ponovo dođe k sebi.

Opazi kako se svi skupljaju u salonu, htede da pođe zajedno sa njima, ali nešto ga je vuklo natrag. Osvrnu se. Pozadi beše mračna soba. Uđe kao da ga vodi tuđa ruka. Sede i nejasno poče dolaziti do saznanja šta se s njime zbiva.

Strahotna bojazan uselila mu se u dušu.

To je njena volja. Njena strašna, otelotvorena volja. Žudnja koja postade sila, strašna sila krvlju ispunjena, dugih avetinjskih ruku.

Dugo je sedeo u gluvoj, varljivoj tišini. Naglo se trže: sedela je kraj njega.

- Agaj?!

- Tiše!

Uhvatila ga je za ruku. Po njemu se razli uzavreli potok. Telo mu se trzalo kao u grčevima, a u glavi je osećao bolkao od kratkih i jakih udaraca čekića.

Ruke im se spletoše. Nešto ih je bacilo jedno na drugo.

Počeše tonuti, nestajati u toj gluvoj, nemoj pohoti krvi. Nasumice se odadoše virovima i branama zapenjene ekstaze požude.

Odvojiše se najzad jedno od drugoga, ali ruke im behu isprepletane, kao da nisu njihove.

- Ništa ti više ne mogu dati - ona prošaputa tiho, tako tiho da mu se učinilo da to govori nešto u njemu.

- Telo, tvoje telo... - preklinjao je.

- Već si me imao.

- Kada? Kada?

- Prošle noći.

Nestade istog časa kao da propade u zemlju.

Dušu mu razori zaprepašćenje.

Je li to ona bila? Ona? Telom, ustima, rukama? A možda je to san? Vizija?

- Nije vam dobro? - upita ga čovek u somotskom prsluku kad se pojavi na pragu salona.

Nije se obazirao na pitanje. Oči su mu za nečim tragale u plahom nespokoju. Najzad je ugleda. Sedela je, mirna, ledenog lica sfinge i posmatrala ga ispitivačkim pogledom.

Priđe joj.

- Jesi li bila kod mene tamo, u onoj mračnoj sobi? - upita uzdrhtalim šapatom.

- Nisi siguran? - nasmeši se.

- Strah me je od tebe. Ti, sotono!... - Drhtao je celim telom.

- Zašto me se bojiš? - okrete se od njega i zapodenu ravnodušan i spokojan razgovor sa nekim čovekom.

U njemu se nešto grčilo od bola. To je dakle ona, ona koja se časak ranije upijala u njega s divljom, beskrajnom strašću!

- Sutra putujem kući - došapnu joj besno.

- Krajnje je vreme! Još dva dana i poludećeš.

- Podla si! - jedva uguši urlik u sebi.

Ponovo se okrenula i nastavila da razgovara mirno i ravnodušno sa nepoznatim čovekom.

Namah se smiri. Kao da se u njemu sve raspalo. Tiho i neopaženo iziđe iz salona.

- Ne putuješ! - drhtala je od straha, a oči su se zarivale u njega. - Ne putuješ! Dušu ću ti iz tela iščupati ako otputuješ.

Činilo mu se da joj zubi cvokoću, a ruke joj podrhtavaju kao u groznici.

Pogleda je s hladnim, prezrivim čuđenjem.

- Među nama je sve gotovo - reče ravnodušno i otegnuto.

- Ne putuješ! - teško je disala.

- Putujem. Moram te spasti u svom srcu. Ova žena - s omalovažavanjem pokaza na nju - muti mi čisti i sveti lik - moram pobeći od tebe da mi ga ne izblatiš...

Nasmeši se kao kroz san.

Prstima ga je grabila za ruke.

- Sutra u podne bićeš tamo gde smo bili danas. A ako ne dođeš, onda... onda...

- Onda? Šta onda?

Dugo su gledali jedno drugome u oči.

Rastali su se bez reči.

Dugo je uzalud čekao.

S vremena na vreme bezumno se osmehivao. Taj tihi, čudni osmeh skamenio mu se na usnama.

Nekakve bolne misli vrtložile su mu se u glavi poput užarenih metalnih opiljaka.

Sačekaće još pet minuta - samo još pet minuta.

Tihi, suludi trijumf planuo mu je u duši.

- Oh, samo kad ne bi došla, zauvek bih je se oslobodio.

Još nikada nije osećao takvu sigurnost.

Trže se: nekakav tuđin koga je negde upoznao.

Sakri lice novinama.

Ali tuđin ga opazi. Priđe mu i sede kraj njega.

- Vaša će sestra vrlo brzo doći. Sreo sam je i rekla mi je da će doći ovamo.

- To vam je rekla?

- Da.

Zaškrguta zubima od besa. Zgrabi novine i poče čitati, ali nije shvatao ni reč. Gluva nemoć pala mu je na srce poput užasnog tereta.

Tako su sedeli jedan sat.

Najzad ustade.

- Sačekajte vi moju sestru. Ja sad moram da krenem.

- Zar već morate da idete?

Posrćući iziđe na ulicu.

Išao je korak po korak. Ludeo je od besa na nju. Bio je na ivici suza, izdavala ga je snaga, u grlu ga je nešto gušilo kao da guta dim.

Svaki korak mu je bolno pulsirao u mozgu: kad bi krenuo brže, sve bi mu žile popucale.

Svest ga je napuštala.

Neprestano je ponavljao ista ona glupa pitanja, tiho se smešio i trljao ruke.

I opet njime zastruja onaj tihi trijumf. Dakle, nije više osećao potrebu da je vidi. Oslobodio se najzad od svoga vampira.

Odjednom zastade: u daljini crna, svilena haljina... Ne, to nije Agaj!

Nemir je vrio u njemu. Nemir i čežnja koja ga je tištala.

Nije bilo pomoći - morao je poći kući. Da legne u postelju. Jer bio je ozbiljno bolestan.

Sunce mu je svrdlalo vid. Njegovi zraci zarivali su mu se u nerve poput dugačkih usijanih igala. Smrači mu se pred očima. Sede na klupu.

Odvratna je stvar onesvestiti se na ulici - prostruja mu kao munja kroz mozak. - Već je jasno video okupljenu gomilu, ljude sa nosilima - ne, ne!

Ustade trudeći se da razlikuje ljude koji su mu poput gusto zbijenog, crnog talasa promicali pred očima.

I uto je ugleda. Setio se da ju je već nekoliko puta video kako prolazi kraj klupe na kojoj je sedeo i posmatra ga.

Išla je, mirna i nasmejana, pozdravljala je poznanike, a na rukama je imala dugačke, crvene rukavice. Duge, skerletnocrvene rukavice.

- Agaj! - povika.

- A šta ti tu radiš?

Zgrabi je pod ruku, stisnu zube i povede je u praznu kafanu van grada.

U njemu beše velika snaga.

- Ako mi još jednom - gušio se od gneva - ako mi još jednom pošalješ čoveka sa strane, ja ću... ja ću...

Zasmejala se.

- I šta ćeš onda?

On se naglo umiri. Snaga mu je kopnela kao sveži sneg na suncu. Nasmešio se.

Najedared sinu nekakvo sećanje i razmile mu se po duši:

- Jesi li mi rekla juče da te čekam danas u podne?

- Ne!

- Agaj! Nemoj me lagati za milog Boga, nemoj me sada lagati! Tako se bojim samog sebe! Reci, reci! Jesi li mi zapovedila da čekam?

Ćutala je.

- Reci, reci; nisam siguran. Sve se u mojoj duši stapa i sliva. Ne mogu da pojmim da sam te tako dugo čekao, ali činilo mi se da si mi rekla da te čekam.

Trgla se.

- Rekla sam!

Teško je disao.

- Zašto si mi rekla da dođem kad si dobro znala da ni ti sama nećeš doći?

- Jer neću više nikad da budem nasamo s tobom - odgovori hladno.

- Nikad više?

- Nikad!

Zamisli se, pa malo potom ustade.

- Onda zbogom, Agaj! Ne mogu da budem s tobom u prisustvu ljudi. Strahovito se gadim ljudi. Ne mogu da vidim drugo ljudsko biće osim tebe. Ne, zlatna moja Agaj, traži od mene što god hoćeš, ali to ne mogu da činim. Ne, ne...

Ona ga uhvati za ruku. Dugo su posmatrali jedno drugo. Opet sede.

Bila je tužna i ozbiljna.

- Zar ne možeš biti razuman, makar samo za trenutak? Zar ne razumeš da je sve to bezizlazno? Zar to ne razumeš?

- Zašto bezizlazno?

- Jer sam tvoja sestra.

- Lažeš. Na to nisi pomišljala ni za tren. Voliš muku, voliš patnju, ne možeš se nauživati u tvojoj i mojoj muci...

Dugo su ćutali.

- Slušaj, Agaj, je li ipak istina... da mnogo voliš moju ženu?

- Istina je.

- A kad nje ne bi bilo?

- Možda.

- Možda?

Ona ništa ne odgovori.

I opet dug tajac.

- Ostaću zauvek kraj tebe - reče molećivo i nežno. - Zajedno s tobom, Agaj...

- Ne, ne! Želim da budem s tobom, ali ne da smo sami, ne sami. Molim te, preklinjem.

- Bojiš li se mene?

- Sebe same. Učini mi to. Napokon, ti me voliš.

- Šta treba da učinim za tebe?

- Nemoj me moliti da budemo sami, a usto... - poniknu glavom - ne dodiruj me. Osećam neizrecivo gađenje prema tvom dodiru.

- Osećaš gađenje prema mom dodiru?

- Da!

Njegovo telo prože raspršeni, rastopljeni metal. Ranjena duša se zgrži. Oseti stid i odvratnost prema sebi samome. Dodirnuo je ženu koja sem gađenja nije osećala ništa prema njemu.

Namah se nekakva hladna, mrazna jasnoća razli po njegovoj glavi; a kao svetlucanje neba u spranim noćima oseti tihi trijumf okrvavljene, ali oslobođene duše.

Lice joj je bilo sakriveno obodom šešira. Glava duboko pognuta, a ruke, obučene u crvene, dugačke rukavice, uznemireno su bludele po stolu.

- Možda da nađem onog lakrdijaša kojeg si mi poslala da me zabavlja?

- Ne!

Duga tišina. Bio je sasvim miran. Činilo mu se da je neka nevidljiva sila skinula čaroliju sa njegove duše.

- Evo, pogledaj me! - prozbori najzad tiho i blago. - Napokon si postigla ono što si htela. Ti me poznaješ, dobro znaš kako je stidljiva moja duša. Sad me više ništa ne razdražuje, čak ni kad bi nas gledale hiljade ljudi. Čak ne osećam potrebu, ne želim da budem kraj tebe, ne želim da budemo sami. Uostalom, najradije bih ti strgao s glave taj paklenski šešir. Tako se zgodno njime može prikriti celo lice... Ha, ha, ha... - pa, Agaj, zlato moje, ljubljena sestro, reci nešto svome bratu - ha, ha, ha...

Ona ga naglo pogleda.

Činilo mu se da vidi suze u njenim očima.

- Agaj! - šapnu tiho.

Suze su joj lile niz obraze.

- Plačeš? - upita hladno i nehajno.

- Ne! - zaškrguta ona zubima.

- Ta plačeš, vidim da plačeš. I sedim i lupam glavu zašto plačeš. Ne verujem tvojim suzama. Tvoja duša laže i tvoje suze lažu. Tražiš nove muke - još ti nije dosta muke i bola - a možda, ha, ha, ha, možda umeš da plačeš kad god zaželiš? Možda hoćeš da me smekšaš, raznežiš svojim plačem?

I opet ga pogleda. Dug, bolan pogled u kome se duša kida od neljudskog bola. Ali samo jedan tren. Iz njenih očiju najedanput sevnu divlja mržnja, poput bujice prodorne, razarajuće svetlosti.

Činilo se da je prošla čitava večnost. Naglo šiknu svetlost - lice joj otvrdnu, stade izgubljeno gledati preda se okoštalim pogledom i ponovo izbi mržnja. Ispravi se kao tigrica.

- Eto, hvala Bogu, groznica je prošla. - Podrugljivo se smejala. - Sada možeš da se vratiš ženi i da joj ispričaš zanimljive stvari koje si doživeo sa svojom sestrom.

- Aha, kad se vratim, ispričaću joj.

- Imaš li često groznicu? - rugala se. - To jest, da li često varaš svoju ženu pod izgovorom te glupe groznice?

- Vrlo često. Ovde, na primer, imam devojče, još napola dete - kod nje provodim noći.

Ona kriknu.

Gledao ju je očima punim mržnje i ironije.

- Je l' bolelo? - upita zlurado.

- Lažeš! - obuzdavala je krik.

- Zašto bih lagao?

- Dobro, dobro, ali zašto onda prosiš ljubav od mene?

- Nikad nisam prosio. Niša ne znam o tome... Uostalom, oprosti mi - bio sam bolestan; ne znam šta se sa mnom zbivalo. Osećam da sam bio beskrajno smešan. Ne moraš me goniti da se tako bolno stidim... Ha, ha, ha... kako tvoja duša trijumfuje što mi je zadala takav udarac!

Ruke su joj se trzale od nervoznog nespokojstva.

Sada je postao neizmerno ljubazan.

- Imaš neobično zanimljive rukavice. To me podseća na Ropsov stil. Ti cela izgledaš kao da te je Rops nacrtao. I imaš celu tu bestidnu, izazovnu nevinost... ha, ha, ha... i umeš da se odevaš! Veoma mi se dopada tvoja svilena haljina. To pruža divan, sladostrastan osećaj u vrhovima prstiju. Ta se svila raspršuje kao slatko zadovoljstvo u mojoj krvi... Šta je to? Čini mi se da ne čuješ šta ti govorim... Istina, ne mogu ti reći ništa više što bi te moglo zainteresovati. Sve sam ti već rekao... Ono što je mirisalo na rodoskrvljenje, satanizam, he, he - to je već prošlo. Možda bi trebalo da sada popričamo o svakodnevnim stvarima, vazduhu, zaradi...

Ona ga pogleda brzo i prodorno. Ironičan osmeh zablista joj u očima.

- Dakle, opet si u groznici. Tek sada vidim da si zaista bolestan. Oči su ti upale. Oči ti sijaju kao sveće. Na licu imaš crvene pečate. Tvoj mozak je bolestan. Ne možeš da razlikuješ javu od sna. Vidiš kako trava raste, a ponekad nisi u stanju da razumeš najobičniju rečenicu. Zar nije tako?

Trže se i odmah se zlobno nasmeja.

- Oh, razumem te, razumem. Sad me je, prirodno, uhvatila groznica, sada kada počinjem da govorim razumno. Sada kad više ne raspirujem tvoju maštu koja žudi uvek za svežom mukom. Čezneš za mahnitim rečima moje ljubavi.

- Da.

Beše to kao jedna dugačka, razvučena rečenica, puna neiskazanih žudnji.

- Čezneš? Čezneš? Posle svega onog što si mi rekla? Govoriš to tako bestidno, kad si mi već dušu izgazila. Zar mi nisi malopre rekla da osećaš gađenje kad te dodirnem? Ne, ne; sad je već prekasno; duša je moja stidljiva i puna straha - sad je prekasno...

Naručio je bocu vina.

- Hoćeš li da piješ sa mnom, Agaj?

- Sipaj, sipaj pune čaše.

Činio je velike napore da sačuva spokojstvo.

Očima je preklinjala za ljubav.

On je brzo pio. Oslonio je glavu na ruke. Zaboravio je na nju. Samo bol, bol kao da mu je neko opekao mozak usijanim gvožđem.

I ponovo je osetio kako ga mami k sebi. Lagano mu se približavala. Sve bliže, i naglo se strasno privi uz njega celim telom.

I ponovo je osetio kratke, silovite potrese kao od udaraca čekićem.

Sedeli su kao gromom pogođeni. Ona napola nadneta nad sto, s vrelim, teškim dahom.

- Lagala sam te! - prošaputa. Ispi čašu, napuni je i opet ispi.

- Hajde, pij sa mnom. - Glas joj je bivao sve niži i drhtaviji.

Zaboravio je sve. Osećao je samo kako ga je prožimala toplota njenog tela, kako su njeni udovi obavijali njegovo telo, kako se privijala, kako je, u potrazi za milovanjima, težila da prodre u njega, uzavrela, neprisebna, gonjena drhtajima neljudskog uživanja.

Sve se mešalo u njegovom mozgu. Govorio je tihim šapatom. Drhtao je, tresao se. Ruke mu nisu nalazile mira.

Otvorila je oči i pogledala ga. Cela duša slila joj se u strah i očajanje.

On umuče... Povratiše se...

Razgovor se prekinuo. Glas je zamirao u grlu. S vermena na vreme izgovorili bi pokoju ravnodušnu reč, zatim bi opet dugo ćutali, a naposletku ih je ponovo obuzelo: nisu znali ko je prvi počeo.

- A sećaš li se, Agaj, kako smo se jednom kupali? Pomagao sam ti da se svučeš. Nisi dopuštala, branila si se i tako si strašno pocrvenela... He, he - mi zapravo i nismo bili deca. I iznenada sam osetio prema tebi beskonačnu ljubav... sećaš li se? Bacili smo se u pesak, zagrlili smo se tako snažno da smo kriknuli od bola. A posle sam te uzeo na ruke i poneo u vodu. Bila si tako dražesna i nestašna, kao što to ume samo žena kad oseća da je voljena. Trebalo je da te učim da plivaš, ali stalno si išla pod vodu... O, Bože, sada opet nalazim u tebi moju čudesnu, zanosnu Agaj od pre dvanaest godina. Opet me gledaš isto tako nežno, tako neizrecivo slatko kao onda. Više se ne rugaš, nisi više zlobna, a sada sam opet tvoj rob, tvoj pas. Možeš sa mnom činiti što ti je volja, dušu mi iščupati iz tela ako ti se prohte, a još ću ti biti i zahvalan za to, jer ti si to učinila, ti, ti...

- Nemoj me mučiti, prestani, prestani. - Preklinjala ga je pogledom.

Oslonio se o zid. U glavi mu je sve gorelo.

- To je strašno, strašno, strašno - šaputala je sa strahom.

Primicalo se veče. Padao je mrak.

Sedeli su priljubljeni jedno uz drugo.

- Već je mrak - reče ona.

- Da, već je mrak.

- Pogledaj kako mesec krvari kroz grane drveća.

- Tiše, tiše.

Sedeli su dugo ne izgovarajući ni reči.

Samo su se sve više pripijali jedno uz drugo, sve snažnije, grčevito su se stezali, a u njihovom ćutanju, u njihovom stisku bilo je bola.

Uto ona ustade.

- Sada idem kući! - reče ona tvrdo.

Gledao ju je kao sumanut.

- Ako sada odeš od mene, sada... onda... onda me nećeš više videti.

Bolesni strah treperio je u njegovom glasu.

- Agaj, ako osećaš mrvicu ljubavi prema meni, ostani - poludeću.

- Zaboravili smo na tvoju ženu! - ona se promuklo nasmeja.

- Da li ti to meni prebacuješ što imam ženu? Ako želiš, neću je više nikada videti. Zaboraviću je ako narediš.

- Kako si bolestan, kako si bolestan! - govorila je s porugom.

- Nisam bolestan. Ja te volim. Ja... ja... Agaj, ostani kraj mene. Gorko ćeš požaliti ako sada odeš.

Cvileo je kao dete.

- E, sada već počinješ da bivaš sentimentalan. Stidi se.

U njemu se sve odjednom sarinu u tamne dubine. Kao da se potok ljubavi i žara pretvorio u led.

Dugo ju je posmatrao i potom seo.

Svaki čas je iz potaje bacala pogled na njega, radoznalo ga usisavajući.

Ćutali su veoma dugo.

- Onda da te ispratim? A možda hoćeš sama da ideš? - upita nehajno.

- Sama ću. Idi i ti. Čini se da si doista bolestan.

- Nije potrebno da se mešaš u to šta ću ili šta neću činiti. - Nasmeja se s mržnjom.

Dugo ga je merila pogledom.

- Bože, kako ste svi vi glupi, vi muškarci. Kako ste vi odvratni.

- Isto to kažu i prostitutke za muškarce.

- Okrutan si.

- Ti si mnogo okrutnija.

- Mrzim te, ne želim više da te vidim.

- Ni ja tebe.

Ali kad htede da krene, on je uhvati za ruku.

- Oprosti mi, bolestan sam.

- Onda što pre idi svojoj ženi. Uz nju ćeš ozdraviti. Idi, idi, što pre.

- Ti bi sigurno htela da se prvo razvedem s ženom? Ha? Možda ćeš onda skupiti hrabrost? Ha, ha, ha...

Pravila se da ne čuje šta joj govori.

- Dobro bi bilo kad bi najzad posetio majku. Sutra pre podne biće kod kuće.

- Hvala lepo. Neću doći.

Prišla je vratima.

- Ideš? Stvarno ideš? Agaj!

Ona zastade. Oči su joj lučile divlju mržnju.

- Je li to stvarno istina da ovde u gradu imaš devojku, gotovo još dete, kako si rekao?

- Pa, vidiš, morao sam da nađem moju nekadašnju Agaj.

- Oh, kako te mrzim!

- Nemoj se večno odavati.

Ona otvori vrata.

- Agaj, Agaj, pričekaj samo malo. Reći ću ti nešto zanimljivo.

Zlurado se nasmeši, priđe i stade joj tiho šaputati na uvo:

- A znaš li da si noćas kraj mene bila vrela i strasna kao onda za vreme oluje?

Ona ga silovito odgurnu i iziđe.

U njemu sve utihnu.

Dakle, gotovo je. Sada će otići kući, a sutra ujutru krenuće svojoj ženi. Agaj o tome ništa neće znati.

Iziđe na ulicu.

Dan se primicao kraju. Smrklo se, a iz pomrčine nicale su bele, užarene oči električne svetlosti.

Na ulici je bila velika gužva.

Aha! Ljudi su sigurno išli u pozorište.

Osmehnu se.

Išao je kroz park. Nije bilo žive duše. Strašan, mrgodan užas tišine i usamljenosti.

Kročio je vrlo lagano. U njemu nije bilo nijednog vlakna koje ga nije bolelo.

Najednom se trže. Pred sobom je ugledao nekakvu crnu priliku, približavala mu se, hrlila pravo na njega.

Stade kao ukopan.

Crna prilika takođe stade.

Pogleda preda se u mahnitom strahu.

A iz crne čeljusti mraka izroni lice zgrčeno od straha, iskrivljeno od bola, širom otvorenih, krvlju podlivenih očiju.

Bio je to on sam.

Raspomamljen od straha, ne znajući šra čini, pojuri napred.

I opet stade, sulud, prestravljen i u beslovesnom očajanju poče gledati te krvave oči aveti, blistave kao plamen sveća. Video je kako se prikaza primiče, bliže, bliže, još bliže; avetinjsko lice dodirivalo je njegovo; prođoše ga samrtnički trnci: kriknu, zatvori oči i stade nasumice trčati. Nije dodirivao zemlju, osećao je samo otpor vazduha, osećao je kako se zariva u njega, kako se probija kroza nj; više nije imao predstavu o sebi; činilo mu se da je pramac broda koji seče talase trule žabokrečine na biljem obraslim barama; u glavi mu je bučalo, tutnjalo, odzvanjalo kao od lupe čekića - potom je već izgubio svest - samo nekakav odjek kao od udaljenih zvona, ili tutnjava tvrde zemlje pod mesinganim kopitima konja - zatim prestade da bude telo: činilo mu se da je već samo jedno veliko srce koje dodiruje zemlju i podskakuje u divljim porivima, a naposletku ostade samo utisak nekakve bezdane pomrčine bez bola i sećanja.

U glavi nekakva prostrana svetlost.

Duboko se zamislio.

To nije bila vizija. Video je samog sebe da ne može jasnije biti.

Setio se odjedared vlastitog portreta koji je na njega ostavio tako jeziv utisak one večeri.

Sve sinu: negde u podsvesnim stanjima duše pritajio se taj pakleni utisak, a pod iznedrio se uticajem groznice. Da, bez sumnje: njegov portret, isklesan u duši, izišao je van njegove svesti i otelotvorio se.

I u zanosu radosti htede da se baci na kolena i zahvali Bogu što ga je spasao.

Dugo je hodao tamo-amo po sobi.

Odjednom uzviknu:

- Bože svemogući, šta je to?

Na stolu je ležao list papira, a na njemu nesigurnim rukopisom telegram za njegovu ženu.

"Dođi smesta. Sa mnom se događa nešto strašno".

To je bio njegov vlastiti rukopis.

I obuze ga strah, životinjski i prodoran. Bio je siguran da nije držao pero u ruci.

Gledao je, čitao, oči su mu se toliko širile da je naposletku osetio strahovit bol, a slova odjednom počeše da se miču, da se odvajaju od hartije, postala su živa, igrala su, rojila su mu se pred očima, čas poskakujući i iznenada se lomeći, a čas ploveći u valovitim krugovima; sve oko njega stade oživljavati, pomerati se... prostre se po zemlji koliko je dugačak i sakri lice u šakama.

Čekao je zasopljeno; nije mogao da dođe do daha.

Osećao je kako se nešto oko njega stešnjava, sužava; zidovi kao da su se približavali, svi predmeti kao da su na njega padali, okružavali ga, opkoljavali, presecali mu put. Sklupča se i odjednom se, kao da ga je kakva tuđa sila izbacila, ispravi se: ponovo ugleda samoga sebe, iskrivljenih, uzdrhtalih usta i avetinjskih očiju.

Osećao je kako mu se kostreši svaka dlaka na glavi, čuo je cvokotanje vlastitih zuba, a u glavi bol kao da mu jedna za drugom prskaju žile.

Baci se prema vratima, strča niza stepenice kao na krlima; zapahnu ga svež vazduh; otrezni se.

- Šta sad? Šta sad? - ponavljao je.

Odvuče se prema parku, sede na klupu ostade tako dugo da sedi ne razmišljajući ni o čemu, u nekakvom strahotnom spokojstvu smrti i najednom spazi na nebu crveni odsev.

Nekakva uspomena probi se s teškom mukom kroz tamnu noć njegove duše.

Odahnu, obradovan: pa to je bio grad, a taj požar na nebu, to je odsev električne svetlosti.

Ustade s klupe.

Zaboravio ju je, nju, svoje dete, svoju Agaj, kakva je bila onda, pre dvanaest godina... kako je samo mogao nju da zaboravi, nju, sveto sunce koje je svojom okrepljujućom moći razvejavalo noć njegovoga ludila?!

Očajnička energija ispuni mu dušu. Širokim, trijumfalnim korakom prođe kroz park. Ali kad je prilazio spomeniku, obuze ga veliki nemir. A ako nje onde ne bude? Prikradao se kao lopov. Osećao je da neće preživeti ovu noć, ako ona ne bude tamo.

I obuzimao ga je sve veći strah. Naposletku je gotovo puzio; nije imao hrabrosti da priđe spomeniku: video ga je kako strči u gluvoj tišini, jeziv, hladan, ispunjen pretnjom, poput njegovog vlastitog usuda. Video je kako se topi u nekake magličaste kolutove isparenja koja se dižu iznad mračnih baruština, a ti kolutovi počeše se vrtložiti brže i sve brže; zemlja pod nogama pretvori se u kolovrat, povodio se, cepteo... odjednom: par dubokih očiju obasja uskovitlanu maglu.

Neizreciva radost prože njegovu dušu do dna. Uhvatio joj je ruke i držao u svojima, ljubio ih je, milovao ju je po nadlaktici, grudima i smejao se tiho, odsutno, kao bolesno dete.

Zaboravio je aveti i strašnu sablast, zaboravio je da stoji na pragu ludila: neprestano ju je držao za ruke i obasipao ih nežnostima.

- Juče sam te čekala čitavu noć - tiho prošaputa ona.

Drhtao je, nije mogao da hoda, radost mu je uzela svu snagu.

- Ti si me spasla. Da te nisam sreo, danas bih sigurno umro, ali ti si me izbavila. Preporodila si me - duboko se zamisli.

Govorila je nešto tihim, drhtavim šapatom.

- Vampir! - začu iznenada.

Zastade, začuđen.

- A znaš li ti da se mi možemo preporoditi tek kroz sebe same? - reče ona tajanstveno.

- Znači... ti, ti isto? - promuca.

Nije odgovorila.

- Jesi li kraj mene? Ovde? Tu? - upita preplašen. Opipa je celu.

- Jesi li kraj mene? - ponovo upita.

Drhtao je i mucao.

- Kraj tebe sam. Ne boj se. Sada te uzimam za ruku. Osećaš li moju ruku? Oh, kako ti ruka gori!

Umirio se.

- Jesi li ti Agaj? - upita časak kasnije.

- Je li to tvoj vampir?

Klimnuo je glavom.

- Nisi Agaj? - upita posle duge pauze.

- Ne.

Najzad uđoše u kapiju nekakve kuće.

A njemu se činilo da ide kroz beskonačne tremove i hodnike, kroz niz praznih, tajanstvenih dvorana. Čuo je tihi odjek svojih koraka, kao zaglušeno, ritmičko kucanje srca.

- Ne bojim se! - reče odjednom.

Prođe dugo vremena.

- Ovde! - rekla je najposle.

Duboko je uzdahnuo.

- Ah, kakav strašan umor! - Nije mogao da razluči je li to bio njen ili njegov glas.

- Osećaš li me? Kraj tebe sam. - Čvrsto ga je držala za ruke.

Još nikada nije čuo tako taman glas. To je bilo tamno, baršunasto telo, kakvo je imala jedino Agaj.

Nešto ga prože užasnim bolom.

- Reci, reci mi nešto - snažno je stiskao njene ruke.

- Ah, kako si bolestan, ti si tako, tako bolestan - ponavljala je tiho i pripijala lice uz njegove obraze.

Tako su dugo sedeli na ivici kreveta.

U njemu se sve stišalo; nekakvo neshvatljivo blaženstvo razlilo mu se po žilama.

- Kako si ti dobra! Kako beskrajno dobra - šaputao je i ljubio njena usta.

- Sada lezi. Spavaću kraj tebe. Vidiš, već si se smirio. I groznica je prošla.

Svukla se i legla kraj njega.

- Pokriću te mojom kosom - šapniula je i raspustila kosu... - Moja je kosa tako dugačka da bih se cela mogla u nju odenuti.

- Tvoja je kosa meka kao svila. O, mnogo nežnija...

- Da li je tvoja kosa crna? - upita je trenutak kasnije.

- Ne.

- Jesu li ti oči crne?

- Ne.

Dugo su ćutali.

- Poljubiću te ovde u grudi - rekla je. - Tvoje je telo vrelo, a moja su usta hladna.

- Još, još...

Dugo ga je ljubila, zatim ga obujmi rukama, položi mu glavu na grudi, brzak njene kose razli se po celom njegovom telu.

- Više me nikad nećeš napustiti? Nećeš me ostaviti samu? - upita ona u treperavom strahu.

- Ne, ne, nikad više, oh, kako mi je dobro kraj tebe...

To je već bilo sigurno podne. A nije je video već ceo dan. Sada ju je konačno izbacio iz srca. Oslobodio se svoga vampira, zauvek.

Nasmešio se. Smešio se neprestano, tiho i tajanstveno.

Uto neko zazvoni.

On skoči i zadrhta.

- To je ona! Ona! - osećao ju je oko sebe, sada bi je osetio na milju od sebe.

Pripi se uza zid. Neću otvoriti! Neću!

Ponovo duga zvonjava.

Agaj je ušla. Sluškinja joj je otvorila. A mogao je to da spreči.

Besnim očima, punim mržnje, ugrizla ga je do srži.

Sela je prekoputa njega i dugo nije izgovarala ni reči.

Zabacila je glavu i przborila srditim, podsmešljivim glasom:

- A gde si se ti to juče sakrio od mene? Kao da si u zemlju propao.

- Uopšte se nisam krio od tebe - odgovori mirno. - Nemam potrebe da se krijem od tebe. Uostalom, nisam imao želju da te vidim.

Lecnu se. Iz pakla njenih bezdanih očiju šiknula je vrelina bolesne mržnje.

- Bio si kod nje! Zašto nemaš hrabrosti da mi to kažeš? - zaškrguta zubima. - Celu noć bio si kod nje i ceo jučerašnji dan.

Potisnuti gnev i mržnja podrhtavali su u njenom glasu.

- Stvarno sam bio kod nje, kod moje Agaj - znaš li šta hoću da kažem? Moje Agaj pre dvanaest godina... Ha, ha - zlurado se smejao. - Ali šta se to tebe tiče? A možda... ha, ha, ha... možda si ljubomorna?

- Ne dozvoljavam ti, zabranjujem ti da takneš drugu ženu. Razumeš li me? Neću, neću, neću!

Izdavala je kratke, isprekidane, suzdržljive povike.

On se uozbilji, glava mu se obisnu i on je osloni na ruke.

- Moja je duša kao uplašena ptica i veoma je stidljiva. Ti si uplašila moju dušu. Bila si okrutna. Jednom me je obuzeo užasan strah; trčao sam kao lud i činilo mi se da sam jedno ogromno srce koje kuca. To je simbol celog mog bića. Ja sam ceo jedno očajno srce. A to je srce puno dubokog stida. A moj je stid kao puževa kućica u koju se moje srce krije i od najsitnijeg dodira. Stid me ledi, plaši i rađa odvratnost prema ljudima. Sada više nemam srca, ne osećam ga, celo se sakrilo, s bolom se sklonilo u svoju puževu kućicu: u stid. Ništa nisi šdetela da me zastidiš...

Pogleda je. Činilo mu se da vidi u njenim očima krupne, staklaste suze.

Osloni laktove o kolena, a lice o šake i prozbori tiho i vrlo tužno:

- Sada mi se, na primer, čini da sam video suze u tvojim očima, ali se čak i moj stid boji. Ne verujem u tvoje suze.

Ona najedared pade pred njim na kolena. Pograbi njegove ruke, obgrli noge, stade da tare glavu o njegova kolena i da ih ljubi u nekakvom nezdravom zanosu.

Raspalila je njegovu dušu tim žarom i sladostrašćem, tim molećivim umiljavanjem - žudnja je lagano ulazila u krv, silovito prodirala u svaki njegov nerv.

Savladao se i polako oslobodio ruke njenoga stiska.

Iznenada se baci na njega, prebaci mu ruke oko vrata, on se ispravi, htede je odvojiti od sebe, ali ona se u grčevitom stisku obisnu na njegovim grudima, grizući mu usta i vrat.

Smrači mu se pred očima. Nasumice se bavi u taj pakao sreće i užasa.

- Znači... znači, ti me voliš? - izmuca.

Ljubila ga je u usta. Sisala ih grabljivo, sumanuto - nije se mogla zasititi.

A zatim ga odjednom odgurnu od sebe.

- Ti si hladan, hladan... Tebe treba osvojiti, osvajati te treba kao ženu - ludilom, mahnitošću... - Glas joj je bio promukao i postajao sve niži. - Ha, ha, ha - zamenili smo uloge. Postao si žena... Ha, ha, ha, to mora da je zanimljiv utisak kad neko iznenada postane žena...

Rastrzala ga je jetkim podsmehom.

Posmatrao ju je začuđeno, a potom mu je sasvim otupela duša. Video ju je samo pred sobom, očiju iz kojih kulja poruga i prezir.

- A, a uostalom... - pokolebala se - šta se ti mene tičeš? Idi, hajde, idi svojoj devojci! - viknula je i zateturala se.

Uto on spazi da je u sivoj haljini.

- Zašto nisi obukla onu crnu svilenu haljinu?

Uplašila se. Zar je stvarno bio bolestan? A možda je igrao nekakvu komediju?!

- To te odveć razdražuje - odgovori mu uz drzak, ciničan smeh. - Moraš izbegavati sve čulne nadražaje... ha, ha, ha... Tvoji nervi su preslabi za taj tvoj neprestani polni eretizam u kome večno živiš. To je cela tvoja bolest.

Ništa nije odgovorio.

Dugi tajac.

Odjednom mu priđe.

- Doći ćeš danas k meni u deset uveče. Majka je otputovala.

- Neću doći!

- Doći ćeš! - osmehnu se ona.

- Kunem ti se da neću doći - povika promuklo. - Kunem se! -trupkao je nogama u nemoćnom besu.

- Doći ćeš! - rekla je veoma ozbiljno.

Imao je utisak da će mu gnev razoriti mozak. Osetio je životinjsku želju da je smoždi, da je ubije. - Ubiti! - urlala su sva čula; kao uskovitlane, užarene glavnje ludovale su misli u njegovom mozgu: prilazio joj je stisnutih pesnica.

- Doći ćeš k meni večeras u deset - šapnula mu je na uvo i izišla iz sobe.

- Neću doći! - riknu, obuzet ludilom, i baci se na zemlju. Duša je krvarila iz hiljade rana.

I odjednom ga ponovo ugleda - njega: samoga sebe.

Krv mu se zajazila u srcu, samrtni znoj mu je probio telo.

Sklopio je oči i pripio uza zid.

- Odsad ga se više nikad neću otarasiti. Moram da se naviknem.

Dugo je šaputao samome sebi, umirivao se.

Namah oseti čudnu radoznalost - kako izgleda njegovo lice. Otvorio je oči: nestao je.

Ali osećao ga je oko sebe. Bio je, bio. Ispunjavao je celu sobu, bio je njome odeven, upijao ju je u sebe.

Beskonačno očajanje prodiralo je poput razornog otrova u najtananije šupljine njegove duše.

Sumanuto se smejao.

- Šta da se radi? U stvari, ne razumem taj strah i to očajanje. Odsad bar nikad neću biti usamljen. Uvek ću imati društvo, uvek nekog kraj sebe. A zar mogu biti u boljem društvu, nego sa samim sobom?

Najednom klonu njegov mozak. Izgubio je svest.

Kada se probudio, u sobi je bio potpun mrak.

Skočio je u strahovitoj žurbi: već je pola deset.

Nije se ni časak premišljao. Hitro je otišao Agaj.

Zaustavio se pred njenom kućom i nasmešio se.

Obraćajući se prijateljski i dobrodušno samome sebi, počeo se peti k njoj.

Na vratima je stajala Agaj, uzdrhtala i slaba; izgledalo je da se neće održati na nogama.

Sve je video s neprirodnom, bolesnom preciznošću. Po licu su joj izbili crveni, jektičavi pečati; oči su joj bile upale i uokvirene modrim kolutovima. Disala je nemirno, s mukom dolazeći do vazduha. Stajala je pred njim u crnoj, svilenoj balskoj haljini, a na nagim rukama imala je dugačke crvene rukavice koje su dosezale do iznad laktova.

- To je za tebe, tebe, jedini, najslađi moj. Satima sam se doterivala za tebe. Voliš li me, je li? Reci, reci...

Naglo je došao k sebi. Posmatrao ju je s nekakvim grabljivim oduševljenjem.

- Kako si graciozna i vitka... Kao panter, kao blistavi, vitki panter... A svaki tvoj pokret, svaki tvoj pregib... - šaputao je.

- Poljubi me ovde, ovde... poljubi me u ruku...

Smejala se histeričnim smehom.

- To je naše oproštajno veče. Pozvala sam te na oproštajnu gozbu. Otputovaću večeras... da! Noćas, daleko na more...

- Na more? - ponovi muklo. Uopšte se nije čudio što je htela da isplovi na more.

- Dođi, dođi, sedi ovde kraj mene. Zapovedila sam da se donese vina, o, mnogo, mnogo vina. Večeras ćemo piti kako još nikada ti i ja nismo pili.

Smejala se, položila glavu njemu na grudi, obujmila ga i šaputtla.

- Pozvala sam i sebe na vlastitu oproštajnu gozbu. Nikad se više neću vratiti... Daj, daj mi tvoje slatke, vižljaste, dečačke ruke... tvoje najdraže, zlatne ruke... Oh! Kako ih ja volim! Kako ja za njima čeznem, kako žudim za njima!... Gledaj, gledaj: opet sam tvoja Agaj, ona Agaj koja te je u stopu pratila kao pas, koja se kao mačka češala o tvoje nago telo... Oh, tako te osećam, tako te savršeno osećam, ovde, ovde - celim telom - toliko si snažan žig na meni utisnuo svojim telom onda kada si me nosio u vodu.

Ne znaš kako je ponosna moja duša... Nisam pogledala nijednog muškarca osim tebe. Ne znam kako izgledaju. Toliko ih je promaklo pred mojim očima, ali nisam čak ni znala da su to muškarci - za mene su to psi, predmeti, bespolna bića... Samo ti, ti si neprestano pred mojim očima, dah tvoga tela uz moje: svaki njegov drhtaj, svaki tvoj damar - sve se to urezalo u moju dušu kao stigma. I čeznem! O, kad bi znao kako ja strašno čeznem... I gledaj, sva moja neukaljana duša pripada samo tebi i uvek je tebi pripadala... Nikada, čak ni na hiljaditi deo sekunde, u nju se nije uselila misao o drugome... Zar nisi ponosan što si dobio u posed takvu dušu? Zar nisi ponosan što ja tebi pripadam? Porasla sam pored tebe i na tebi - u tvom telu i duši, u njihovoj groznici koja mi je bila kao staklenik, izrasla sam u otkucajima tvoga srca i ono sam što sam... Udisala sam te, prožimala se tobom, kao da sam se zaodevala tobom... ti, ti... Krvi moja... mužu moj! Mužu moj! - milovala je sebi sluh tom rečju - ... Mužu moj! - prošaputa najskriveniji odjek u njenoj duši.

Legla mu je na kolena, privijala se uz njega, priljubila se celim telom, tiho se smejala za sebe, potom se uspravljala i pila njegove poljupce, kao da želi da mu isisa dušu.

Ili opet:

- Ama, pij, pij!... Ha, ha, ha... Kad bismo se večeras sasvim napili! - Zasmejala se vragolasto poput deteta... Sećaš li se kad smo zajedno bili u gostima kod strica?... Sećaš li se kako su nas zatvorili u podrum? Sećaš li se? Bilo je to strašno, ali ne za nas... ha, ha, ha... samo smo za tim i čeznuli...

Ispili su čaše nadušak i opet se strasno uhvatili za ruke.

- Agaj, Agaj - jedina, slatka, zlatna moja - ne poznajem te... Ista si kakva si bila nekad, pre dvanaest godina...

Gledala je preda se zamišljena, a potom tiho prozbori:

- A ti me voliš, voliš me sada. Osećam kako me beskonačno, bezgranično voliš. Tvoja duša plamti, hrli k meni, mami me i miluje i grli me; tvoja krv uliva se u moju, tvoj duh oplođava moj. Tvoj duh sa celim svojim paklom bola, bezdanim ponorom patnje. Čuješ li šta govorim, čuješ li? Čuješli, osećaš li da ti govoriš u meni i kroz mene? Ti si me naučio da govorim, ti si zasejao, usadio svoje reči u mojoj duši...

Mazno se njihala na njegovom telu.

- Mrzim razum, prezirem ga. Nemam razuma. Ne znam šta radim, šta govorim. Beskonačno se gadim zdravoga razuma svih tih ljudi unaokolo. Bože, kako se oni plaše patnje... Kako oni žude za srećom, za tom glupom srećom! Bol im je gori od kuge. Ha, ha, ha... te jadne malograđanske žene, te jadne malograđanske devojke s mirazom - one samo čeznu za srećom. Zar nije tako? - Ali mi ne, ne, ne!

Tiho se zakikota.

- Je li? A? Jadne miraždžike ćifta i skorojevića moraju biti razumne - ali mi, plemićka deca - mi ne moramo imati razuma... I ja, zamisli, ja - dete tvoje duše, ja - krv krvi tvoje...

Zapali su u nekakvo čudnovato, bolesno ushićeje.

Reči su im zapinjale u grlu, snažno su se pribili jedno uz drugo, strasno, očajno.

Dugotrajna tišina.

Sklupčala se na njemu, prodrla u njega celom sobom.

- Oh, da sam znala kako je neizmerno slatko i dobro i milo u tvom zagrljaju...

Ponovo tišina.

Najednom se trže.

- Reci, reci mi otvoreno. Jesi li stvarno bio kod nje, kod one devojke, napola deteta, kako si je nazvao?

- Šta to govoriš?...

- Jesi li bio kod nje?

Sakupio je sve svoje snage.

- Ne!

- Nemoj lagati - reče ona tužno - ...ali ja sam svemu kriva, bila sam na trenutke nesnosna, surova!

- Ne, ne, Agaj, zlato moje, nikad nisi bila surova... Ti si moja, moja, Agaj... O, ti, ti, jedina moja...

Bacio joj se u noge i počeo ih ljubiti.

Podigla ga je, držala njegovu glavu u svojim rukama i zborila s neprisebnim osmehom:

- Dakle, sada je već sve gotovo.

- Sve je gotovo - ponovi on.

Ćutali su dugo, dugo, bolno, opijeno.

- Ne zajedno...

- Šta?

Odsutno se nasmešila.

- Ne zajedno... jesi li me razumeo?

Dugo je razmišljao.

- Zašto da ne?

- Bili bismo jedno drugom prepreka.

- Istina.

I opet ih pritište duga tišina, puna nežnosti i bola.

Ona odjednom ustade.

- Nemojmo biti tužni, slatki moj, pij, pij.

Pili su u nekakvome grozničavom strahu i žurbi.

I opet su dugo sedeli zagrljeni.

- Agaj? Zar nema izlaza?

- Ne! Sada više ne!

- A slušaj...: kad bismo najednom otputovali, kada bismo zbacili sve sa sebe kao zlokoban, zajedljiv, zamoran san?

- Ne mogu biti tvoja.

- Zašto?

- Ne znam... - ustade. - Ne, ne mogu... Nemoj više govoriti o tome, sve je uzalud - reče, iscrpljena i napaćena.

- Da li ti to ne dozvoljava tvoj razum?

- O ne, ne! Slatki moj! To je nešto što ne poznajem. Čeznem za tobom do ludila... Ti si najsnažniji čovek koga sam ikad upoznala. Ti si moj najveći umetnik - pa ipak, sa zadovoljstvom bih dala svu tvoju čovečnost, svu tvoju snažnu umetnost za jedan komadić tvoga nagog tela... Gledaj, gledaj, moje ruke, tako su vitke i sitne, ali kao da su načinjene od savitljivog čelika. Oh, kako sam često obavijala tim rukama tvoje telo, kako mi se često za sparnih noći gipko telo pružalo kraj tvoga... Previjala sam se od bola i čežnje za tvojim telom... a... a... - mucala je rastrojena - ... u poslednjem času nešto nas razdvaja, ne dâ nam da izvršimo ono za čim sa takvom mahnitošću žudimo... Možda je to ista krv... Je li? Ona strašna srodnost krvi? Osećaš li ti to?

- Čini mi se da osećam... volim te.

Bacila mu se na grudi, na vrat, ljubila ga je neprekidno.

- Znaš, slatki moj - šaputala mu je na uvo - sada su nas opet zatvorili u podrum, plesnivi, mračni podrum... Kakvo je to zadovoljstvo, čudesno zadovoljstvo!

Zacenjivali su se od smeha.

- I čuješ li, ljubavi, slasti moja, raju moj, čuješ li, čuješ li? Ho, ho, ta noć, ta crna noć! Čuješ li kako huču sove? Čuješ li kako slepi miševi udaraju krilima o prozore? A one odvratne krastave žabe što gmižu po podrumu?... Ali s tobom je to naslada, to je čudesna, neverovatna naslada...

- Ho, ho... sumanuto se smejao.

- A možda smo oboje poludeli? - upita ona bojažljivo. - Ali šta nas se to sada tiče...

I baci se na njega.

- Poljubi me ovde, ovde - raskopčavala je haljinu na prsima u grčevitoj hitnji - jednom si me ovde poljubio. Nikada to nisam zaboravila, vidi crveno je: tu si utisnuo stigmu... A tvoj poljubac razlio se po mome telu kao rastopljena vatra. Drhtaji mi gmižu po telu kao dugačke, hladne zmije...

Ona umuče i, sva uzdrhtala, upi se grčevito, obema rukama u njegovu kosu. Ljubio ju je, grizao, lutao vrelim usnama po njenim grudima.

- Još, još! - gubila je svest.

Cepao joj je bluzu i sisao dojke.

Trzali su se kao u grčevima. Razorna ekstaza sladostrašća kidala im je nerve.

Uto ona skoči.

- Dosta! Ne više! Glava mi puca!...

Odvoji se od njega, ali istog trena strasno poleže po njemu.

I obuhvati obema rukama njegovu glavu, pritište je na grudi i stade mu šaputati na uvo:

- A kad bismo sada umrli?

Zatim opet ustade, opet ga poče ljubiti u oči i govoriti, govoriti, smejati se.

- O, ti, ti! Zašto mi ne kažeš da sam sentimentalna? Sada si imao tako divnu priliku da mi se osvetiš. O ti, ti, jedini moj, ti prezireš osvetu... Tvoja je duša velika i lepa. Volim tvoju dušu, volim tvoju strahotnu, duboku tugu. A i kako da budemo veseli, mi koji smo izrasli na močvarama i blatištima? Ah, kako volim dubinu i ponor u tebi. Jer u tebi je sve bezdani ambis. Sve je u tebi tako čudesno duboko i jezivo i očajno. Tako si mi svet i čist sa svojim ludilom, sa svojom groznicom... Kaži, kaži mi, imaš li često vizije? Ti si jedini koji ima patnju i bol u sebi. A ne braniš se od te muče. Ne braniš se od patnje... - obujmi njegov vrat. - I ja volim patnju... Pusti, pusti da ti sve kažem... Tako sam dugo čeznula za časom kada ću moći da ti kažem sve... Volim te, jer gadiš se sreće, volim tem jer mrziš razum, a hiljadu puta bi se radije bacio u provaliju nego da posegneš rukom po časak sreće.

Lagano i strasno trljala je svoje lice o njegovo.

- Smej se, zlato, smej! - smejao se.

- Jesmo li poludeli? - pitala je ona.

- Da.

Ruke im se spletoše.

- Idi, idi sada - preklinjala je jecajući. - Savladaće nas ludilo, ludilo!... Idi, idi...

- Odsad ću zanavek ostati kraj tebe! - reče hladno i čvrsto. - Ne mičem se odavde.

Gledala ga je, nema od čuđenja.

- Oh, kako jača tvoja volja. Tvoja se volja svojom ogromnom snagom preliva preko ivica. Sada imaš moć nada mnom. Tako si beskonačno jak... Idi, slatki moj, idi... glava mi puca, a grudi su mi užarene, gore... Poljubi moje grudi još jednom... oh, ne! Ne! Vatra mi je u celom telu...

Pala mu je pred noge.

Njegova duša odolevala je muklom očajanju. Osećaj se odvojio od volje. Bio je nemoćan. Gluva i široka praznina razjapila je svoja ždrela u njegovom mozgu.

Sela mu je na kolena, zagnjurila mu glavu u grudi i plakala.

Zatim mu je ljubila lice, oči, grudi i opet ga gledala u oči čudnim, nezdravim pogledom, u kome se očajanje već premetnulo u nešto što je plakalo izvan svakoga pola.

- Idi sada!

On ustade. Duša mu je bila gluva i nema.

Otprati ga do prozora.

- Gledaj! Vidiš li more? Oh, kako bi bilo slatko i dobro ležati u tvome zagrljaju na njegovom dnu. U tvom zagrljaju, o Bože, u tvom zagrljaju... Ali ne, ne! Volim tvoju ženu... Ne bi preživela takav bol... ne, ne! Bilo bi suviše bolno živeti makar trenutak sa tim jezivim saznanjem da si sa svojom sestrom otišao na dno mora... Sama ću poći - zaplaka iz glasa - sama, sama...

- Da, sama i ja sam... - govorio je to duboko zamišljen.

- A sada idi!

Otpratila ga je do prizemlja. Ušli su u vrt.

Zastadoše.

- Prošetaj sa mnom po vrtu - šapnula je.

Obišli su ceo vrt ne prozborivši ni reč.

Zaustaviše se na kapiji.

- Ne idem, Agaj, zauvek ću ostati s tobom.

Ona skoči na njega, zari mu zube u kožu na vratu i rastrže je.

On jauknu.

Čuo je kako se zalupila kapija; osećao je snažan bol, a nekakva mu se toplina razlivala telom; maši se za vrat: široka rana je snažno krvarila.

Nasmešio se.

U glavi beskrajna, bolna praznina.

Hodao je snažnim, sigurnim korakom.

Čeka me kod spomenika! - prolete mu kroz glavu.

Odmahnu rukom; načini širok pokret kao da nekoga gura od sebe i opet se nasmeši.

Dušom mu se razlio tihi, beskonačni trijumf.

Došavši kući, otvori prozor, sede na dasku i zagleda se dole.

Neko je sa fenjerom išao kroz mračno dvorište.

Ta svetlost, ta lutajuća svetlost u dubini zaokupila je svu njegovu pažnju.

Onaj drugi - njegov dvojnik - bio je ponovo u sobi. Video je lice zgrčeno od bola i iskrivljeno od jezivog smeha.

Prezrivo sleže ramenima.

Čak i da se podelim na hiljadu ljudi, ostaću uvek sam, sam samcit. Agaj je mrtva.

Onamo, onaj staklasti pojas na kraju neba - to je more. A dole oštro kamenje kaldrmisanog dvorišta.

Ustuknuo je i upalio lampu.

Pismo na stolu. Pocepao je koverat. Od njegove žene.

"Bože dragi, šta se to s tobom zbiva? Zašto mi ne napišeš makar jednu reč? Umirem od straha za tebe"...

Osmehnuo se i triput poljubio pismo. Zatim je seo na krevet.

Najednom oseti ljuti bol. Uhvatio se za vrat. Rana je krvarila. Otide do umivaonika i ispra ranu. Odelo je bilo krvavo.

Odbacio ga je s gađenjem i legao u krevet.

Osetio je kako mu se približava uskovitlani vir ljudi koji je već video one prve noći.

Lagano je do njega dopirao žagor i ječanje poput nekakvog dubokog, molitvenog uzdaha. Sve bliže. Zvuk se pojačavao poput suludog, isprekidanog njihanja, prerastao je u hropac umirućih mučenika; najednom se prolomilo rzanje u vazduhu, kao da je projurilo krdo besnih konja; pakleni škrgut i skičanje razdirali su mu mozak, zgušnjavajući se u oblak koji je pritisnuo celu sobu - ceo svet i koji se propinjao i padao natrag kao gusta magla; kao iz stisnutog grla čitavog čovečanstva otrgao se najednom avetinjski prodoran krik: De profundis!

Odjedared izraste uvis žena u skerletnom plaštu. Uzdizala se polako iznad čitavog sveta, a na njenom obličju, skupljenom od jada, skamenio se gluvi, bolni osmeh.

I opazi kako uskovitlani, čudovišni haos od ljudi počinje da se oslobađa od spletova, da se raščlanjuje u pojedinačne prilike, a kako oko žene nastaje kolovrat ljudskih parova u strašnom, grčevitom spajanju.

Čuo je životinjsko rzanje, ječanje bolne rasplodne muke; video je lica do ludila omamljena ekstazom neljudske žudnje; video je tela razjedena otrovima, prekrivena odvratnim čirevima; a dole, negde u dubini ugledao je samoga sebe raskrvavljenih, rasprsnutih slepoočnica, stisnutih pesnica, kako se previja u predsmrtnoj agoniji.

Skoči s kreveta.

Poslednji krici bola i očajanja dosezali su do njegovih ušiju i gasili se kao olujni orkan na dalekoj obali.

Mozak mu je bio rastrojen. Uzalud se silio da uhvati kakvu određeniju misao.

Dugo je nepokretno sedeo.

Prva svetlost praskozorja zarivala je polagano i uporno svoje tamno plavetnilo u crninu noći.

Ali zaboga! Gde je Agaj? - prolete mu kroz glavu.

Stade nasred sobe.

Aha, Agaj se sakrila u vrtu. Onde, iza one stare topole. Uvek se krije iza iste topole.

Tiho se smejao i prikradao se prozoru na prstima.

Sada moram polako otvoriti vrata verande. He, he... sakrila se u jarku tik kod ograde... Sakrila se na moru... Sama je postala more... Ali ja ću je već naći.

Samo, psst - psst... da je ne uplašim...

Popeo se na prozor.

Naći ću je već... Samo tiho, tiho... Oh... tamo, tamo, eno, već je vidim...

Stajao je na prozoru vspruženih ruku.

Agaj! Uhvatio sam te!

Zasmejao se na glas i sunovratio se.