Халина Посвјатовска

14 песама из прве збирке

Идолопоклоничка
химна

(1958)

САДРЖАЈ

Над Елоизом (Елоиза није била грешна...)

Над Елоизом (питала је дан — зашто...)

Нина плеше

* * *  (не верујемо у пакао...)

Питање у празнину

Лутке

Подсећам (ако умреш...)

* * * (Ја сам Јулија...)

* * * (ја сам од воде што отиче...)

Венера

Песма о љубави

* * * (она је с нама...)

Дисонанца

Елоиза није била грешна
Елоиза није имала вео
Елоиза није спавала у реци

разносила је своју златну нагост
по прашњавим улицама
стамене смрче — умрле пре ње
певаху: — осана осана

Елоиза — зелена влат
Елоиза — заметак цвасти
Елоиза — вита трешња
поклекла под пртљагом плода

осана — викаху — осана

потом узеше Елоизу белу
оденуше је у бели вео
и утопише у тужној реци

Елоизино златно обло тело

— осана —

питала је дан — зашто
сребрн устаде и очешља облаке
поверавала се јелама високим
на брда се пела у ћутњи стајала

сунце — викала је — сунце
утрни ко моја љубав
не сијај сунце
рукама је очи крила

кроз суво јој грање ветар
надвијен над њом
дотаче прамење косе
она задрхта
и руком одгурну ветар

утрну сунце

ухваћена у месечеву вршу
праћакала четвороструком шкргом
ситна риба
на песак извучена

зашто је умрла Нина
на тавану међу мокрим чаршавима
обавила врат
конопцем за веш
још гледала кроз мајушни прозор
кад је дошла смрт
љубичаста — златна
златна — љубичаста као самоћа
умрла је Нина
није међу живима

слепи миш слетео на косу
завирује у очи празне — мисли
човек — мисли
а то је Нина умрла
виси на конопцу за веш
кад бутином свилу разлива
гледају је и песнице стишћу
мушкарци облачастих мишића
лица попут сунчевог негатива
који ће планути светлошћу
блеснути

на високим петама уздигнута
у ваздуху на прстима
иде и држи у руци
неки пев неки ветар
на прсте уздигнута
плеше

дојке
свака за се
дубље
исклесани трокут срца
стрмени путеви крви
с осеком одлазе
с плимом долазе
извија врат

бутине
усталасане снене
бутине
што вечно устају
и вечно
на спавање иду
у истом замаху
трбух
прича је о трбуху
занесена тмаста
глас
глас који зове
глас који одбија
глас који мишиће грчи
казује о препланулој површи тела
о наглим прегибима завојима
угушен милионом пољубаца
јецави зверињи
глас

уста напућена
хаљина напета
руке стиштене
уста отворена — руке су
и стопала стопала — баш
као загушан узан сан

плеше Нина на конпцу
на обичном
није међ живима Нина и чему
јој тако леп врат
такве ноге ко речи рефрена
je t’aime

не верујемо у пакао
у пламен разиграни
саме смо искре
у нашим се лицима ноћи сваке
огледају поспане звезде

ми из бездана светова
што миришемо на сумпор и катран
(парфем је алкохол исто)
привијамо у загрљају меком
оне из пакла и оне са неба

ко ће нас жигосати
ако не ми саме лудачким смехом

не дотичите нас се руком
не упирите у нас прстом
сени умрле вечери
по споредним уличицама
— играју светиљке —
наша стопала боса звоне звоне

на месечини као сребрњачић
(парфем је алкохол исто)

Питање у празнину

шта ћеш рећи нама
напуштеним женама
жута Нефретете
у постељи фараона
извијала си се покорна
владарским загрљајима
а кад је одлазио
муклим кораком
стављала си у уста песнице ситне
уједала
златна
шта ћеш рећи нама
бескућницама
којима је жудња свака ускраћена
ти — из дворца
ти — са престола
над тужном колевком
умрлог детета
тмурно замишљена
шта ћеш рећи нама
вечно пролазним
вечна?

лутке имају слепе груди
облик бутина им ко напета струна
што бруји вечно
хладан увек исти тон
лутке имају косу коначну
а лица сува
загледана у себе
испод пришкринутих веђа
лутке
презиру светину
не дрхте
у бивству савршене
непомичне
разастиру прсте часака
преко пролазне боје свиле
лица прионула за стакло
под хаљином
под шуштавом хаљином
раскошна сам савитљива лутка

под прстима твојим савршеним
само сам трепер
песма лишћа
под додиром твојих топлих уста

мирис дрâжи — вели: постојиш
мирис дрâжи — разгрће ноћ
под прстима твојим савршеним
ја сам светлост

од зелених месеца буктим
над мртвим обневиделим даном
одједном знаш — уста су ми црвена

— сланим укусом дотиче крв —

ако умреш
нећу обући лила хаљину
нећу купити венце шарене
с шапатом ветра у врпцама
ништа од тога
ништа

стићи ће кола црна — стићи
отићи ће кола црна — отићи
стајаћу на прозору — гледаћу
руком ћу махати
рупцем лелујати
испраћати
на том прозору сама

а у лето
у пŷстом мају
лећи ћу на траву
на топлу
и рукама ћу таћи косу твоју
и уснама ћу таћи крзно пчеле
љутите лепе
ко твој осмех
ко сумрак

после ће бити
сребрно — златно
можда само златно и само црвено
јер тај сумрак
тај ветар
што шапатом трави упорно туви
љубав — љубав
неће ми дати да устанем
и пођем
тако једноставно
проклето празној кући

Ја сам Јулија
година ми је 23
дотакох некад љубав
имала је укус горак
ко шољица црне кафе
подстакла
ритам срца
раздражила
мој живи организам
раздрмала чула

отишла

Ја сам Јулија
на високом балкону
висим
вичем врати се
вапим врати се
мрљам
загризене усне
бојом крви

вратила се није

Ја сам Јулија
година ми је хиљаду
жива сам —

ја сам од воде што отиче
од лишћа што дрхти
окрзнуто звуком ветра
док пролêће журно

ја сам од вечери
која неће да заспи
тврдоглаво гледа
гладним очима звезда

ноћ — кроз небеске жиле
у сваком влакну тела
у врховима прстију
дамàрā страсним неоствареним

ја сам глас напукли
што мукло ћути
нада мном дани
великих празних крила
пролазе

беше лепа као камен
алабастер
са зеленим жилицама
што билом бију од крви успаване

пô стотине богова
на облаку
пљескаше рукама
док је ходала
лелујавих бедара

и чак не ни глава
не
нит уста
јужни плод набубрели
груди — управо
груди беху јој такве
да немаш друге до да станеш
и од усхита да тулиш под облаке

беху ко месеци-побратими
украдени Сатурновом небу
овалне — увис уздигнуте
а Хефест што у ков коваше копита коњска
тужио се да га вара
зврндов

њих двоје
кроз залиске срца
цели целцати се виде
из профила
у бол урамљени ко у злато
гледају обешени
на астралном чавлу

ноћ ко зид
иза њих
свемир с равнодушним
очима звезда
и само они — усамљени
у исхабаном прозору
земаљске улице

а причали су да нема љубави
лагали су да је љубав умрла
у санаторијуму с песмом карбола
од сушице сасвим људске

кад тамо
високо под кровом
прозор
с мушкатлом у саксији
обрастао црвено
љубав се латицама крунила
у дубину

она је с нама
ослушкује зујање осе
игра мојом косом
у твоје прсте уткана

сунце
меко подмеће под узглавље
онда мало травâ
онда један цвет мака
ко узвичник
црвени

она одбија покрете наше
сагиба нас земљи
мирисом
топлином
задржава вечно
на храпавој површи земље
троме од љубави — смрт

свет је тако мали
свет има само два спрата
на вишем си ти
тешко дишеш
крај тебе стоји вечност
тамна

мучно степеницама
идем у дугачкој кошуљи
бришем уста
топлом влажном руком
затварам уста
са мном
иде вечност
обе
стајемо пред твојим вратима

чела ослоњена
безгласе
ко на струни разапети крик
жудно хватамо дах
бројимо један… два… три…

свет има само два спрата
само два
мала
са звездама што круже свет
— — — — — — — — — — —

зашто је тако тешко умрети?

© Petar Bunjak